Reči jednog deteta

Odricanje

Generalna — Autor deteuzeni5 @ 20:54

Kada se zagledaš u prošlost, šta vidiš? Da li ti se prvo pred očima prikažu izgubljene i propuštene prilike ili ipak one ostvarene? I ako su to one prve, kako ih posmatraš? 

 Znaš, kad se osvrnem unazad, ja sam od onih koji prvo vide propušteno. Ali nisam od onih koji će da kukaju za istim. Posmatraću ih sa blagim osmehom, i možda već sutra opet stvoriti istu priliku koju sam propustila, zbog nečeg, nekog... Uglavnom sam ih propuštala zbog nekog. Jesam, priznajem! I nije mi krivo. Nikad se nisam, nikad se neću odricati dragih ljudi, bilo da su prolazni, ili su zauvek tu, zbog prilike. Jer, šta je jedna prilika naspram iskrenog prijatelja, na primer? Ili šta je ta ista prilika naspram osećaja pripadanja nekom, iako taj neko možda neće sutra biti tu?

Dajem se ljudima, onako iskreno, detinjasto, naivno. Možda će me neko i osuditi zbog toga, ali ja sam od onih koji veruju da ti nikad niko neće učiniti nešto loše, ako ti tom nekom ne učiniš. Opekla sam se mnogo puta, pa neka sam. Opeći ću se opet, znam. Ali kad pogledam, opekotine su prošle, neke brže, neke sporije. Ja se radije setim lepih uspomena kad vidim te male ožiljke, nego koliko je to peklo. I onda ih volim, volim i te bivše prijatelje, bivše ljubavi, prolaznike... Neka ih tu, ne smetaju mi. Jer, ako bih ih se odrekla, falila bi nit koja upotpunjuje moj život, i on ne bi bio ovo što jeste.

Zato, jedina stvar koju ne volim su odricanja. Ne odričem se svojih uspeha, padova, pogrešnih odluka, pogrešnih izbora, pogrešnih ljudi, pogrešnih dana. Da ih nema, ne bi bilo ove mene, a ona je srećna i sa svim svojim promašajima. I sa istim osmehom gleda i nazad i napred.


Powered by blog.rs